Ове године наставници српског језика имали су истовремено веома леп, али и тежак задатак да међу бројним радовима одаберу најбоље. Доносимо Вам радове награђених ученица, али и свих других који су по лепоти и зрелости своје мисли заслужили да се представе читалачкој публици.
„Слобода“, 1. награда 
„Слобода“, 2. награда 
„Слобода“, 3. награда 
„Српски војник, браник слободе“
Живети на овим просторима кроз векове, увек је био изазов. Врло често смо били једна од мета великих ратних похода, али је наш народ носио ратне вештине у генима.
Стефан Немања и Свети Сава су још у XII веку утемељили српску државу, духовност и веру као суштину националног идентитета. Косовски бој и Лазарева жртва су дали на значају идеалу слободе и од тада је то непресушан извор снаге и пожртвованости свих будућих покољења. Неговање тих вредности није било нимало лако за време турског ропства и право је чудо како су Срби успели да их очувају и пронађу толико снаге за будуће подвиге. Били су свесни да је пут до ослобођења дуг и тежак и да је сваки корак ка њему значајан и достојан поштовања и сећања. Нису дозволили себи да ни један живот дат за слободу буде обезвређен и обесмисли дотадашњу борбу. И баш зато што су осећали дуг према свим погинулим прецима, који су се добровољно жртвовали да сачувају национ, истрајавали су у неправедној борби и постајали непобедиви. Тако су градили пирамиду од костију, како је види Ђура Јакшић, која је представљала и споменик погинулима и заклон од непријатеља, непробојан попут камена.
Зато је Ј. Ј. Змај поетски назвао гробове наших предака ,,светлим гробовима”. Ти гробови су доказ постојања великих мученика који су живот на земљи посветили вишим циљевима. Тиме су постали узор и предмет дивљења онима који тек долазе, осветљавајући им пут ка циљу, пут ка слободи којим смо пошли као народ.
Даница Милић 8/4, 1. награда
„Српски војник, браник слободе“
Српски народ је био велика жртва многих ратова због своје тежње ка слободи и правди. У таквим тешким временима сви су се уздали у своје очеве, браћу, рођаке и пријатеље да их заштите од нападача, са надом да ће се вратити својој кући и видети их после неког времена. Нажалост, као и у сваком рату, многи се нису вратили својим укућанима, већ су погинули за своју отаџбину.
Сви ратови које је Србија проживела носе неку сличност, а то је српски војник. Неко ко је имао ближње. Породицу, пријатеље, познанике, које је морао да напусти због дужности и љубави према земљи. Одлази, поздравља се, дубоко у души забринут за њих које можда неће више видети. Очеви, мајке, браћа, сестре, сви се са сузама опраштају од некога ко је уз њих био целог дотадашњег живота. Војник није усамљен. Има другове у војсци са којима се дружио као дечак. Напокон, ено неког познатог лица. На фронту му је тешко. Гладан, жедан, исцрпљен и уплашен, губи наду да ће се вратити кући. Око себе гледа у лешеве својих пријатеља и њихових ближњих. Гледа у пријатеља који плаче држећи оца у рукама. Смрвљен тугом да се тако нешто можда догодило његовој породици, на тренутак одустаје јер мисли да нема више разлога да се бори. Пушка му сама испада из дрхтавих руку. Живот му сада више нема смисла. Али онда, као нека муња, јави се мисао: „Не! Наставићу! Моји су живи и чекају ме!“ Узима пушку из блата и пуца. Војник је ступио храбро и свом снагом кренуо напред, не бринући се за свој живот, само је мислио на родитеље које ће после битке срећне видети. Иако је српски војник бројчано и оружано надјачан, он успева да се избори и победи на фронту. Безбројне битке је освојио након што се присетио своје храбрости, па иако је неки војник погинуо, знао је да је осигурао безбедну будућност својим потомцима и тако нашао спокој.
Наш велики војвода Живојин Мишић је најбоље рекао како српски војник једино уме да се понаша речима: „Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, иде напред!“
Магдалена Симић 8/2, 2. награда
„Српски војник, браник слободе“
Многи сматрају да је слобода једна од највиших људских вредности. Без слободе људи не могу да се развијају и остваре своје пуне потенцијале. Међутим, одбранити слободу није увек лако нарочито за Србе који су кроз историју често морали да се боре против разних непријатеља. Захваљујући српским војницима на бранику слободе ми данас живимо безбрижно.
Јунаштво српских војника народ памти преко песама и прича. Ту сазнајемо да је српски војник био храбар и неустрашив. Такође, он је био пожртвован, племенит и спреман да да живот за свој народ и слободу. Када је бранио своју државу никад није био зао ни суров према непријатељу већ увек праведан и фер. На бранику слободе српски војник се никад није користио лукавством као ни преваром. Његова победа се увек заснивала на снази и јунаштву. Ипак то није било увек лако. Када су Турци освојили нашу земљу свако ко би се побунио био би најсуровије кажњен. На пример, Турци су борце за слободу набијали на колац и остављали да умиру полако у болу и патњи. Тиме су желели да застраше све остале Србе, али нису успели да поколебају наше јунаке. Након што смо се ослободили од Турака, дошло је до Првог, па Другог светског рата. Каже се да је у борби против Немаца погинуло највише српских војника. Мотив за борбу је био исказан у чувеној реченици: „Боље гроб него роб.“ То показује да би српски војник радије умро бранећи слободу него живео мирно под туђинима.
Због храбрих српских војника на бранику слободе ми већ дуго живимо безбрижно. Питам се само да ли би и у данашњој генерацији Срби имали снаге и храбрости да се на тај начин боре за одбрану слободе.
Марија Радовић 6/1, 3. награда
„Српски војник, браник слободе“
Храбро срце, одлучност, истрајност и жеља за слободом јесу одлике правог војника. Тај адреналин, трепет и лупање срца том јачином може осетити само онај толико храбар и упоран да се нашао у рату. Некима су потомци били овакви, па су могли сваког дана да слушају ратничке приче уз цео доживљај. Врло често би се дешавало да неко осећа превелику неизвесност док слуша једну од оваквих прича, иако се она догодила веома давно.
На исти начин ја сам слушала овакве приповедање своје мајке док је са усхићењем причала о свом деди Милораду који је преживео други светски рат. ,,Тог јутра, Милорад је био код своје баке“ почела је мама причу. ,,Наједном, зачуло се како марш великог броја војника застаје испред врата. Када бисте мало боље ослушнули, могли бисте да чујете једнако куцање на врата са куцањем декиног срца у том тренутку. Имао је само десет година и знао је да је рат против Немачке почео. Oбзиром да је био паметан дечак, није му много требало да схвати како не може променити своју судбину.“ У том тренутку, осетила сам како ми постаје хладно. Нико није ни трепнуо. Сви су нетремице чекали наставак мамине приче… Бака је отворила врата са некаквим лажним атомом скривеног оптимизма. Нада се да то нису војници који желе да јој одведу драгог унука. Али, њена нада са разлогом није могла истрајати. Чим су се врата мало одшкринула, ушла су два главна војника. Госпођа је надајући се да ће тако пореметити војнике, почела да износи накит, како би ови то узели и отишли. Али, није успела. Двојица ратника повела је дечака са собом. Ни мање ни више ставили су га на топ. Што је још горе, није био сам. Довели су и његовог брата, Михајла, који је имао само девет година. И он је и као његов брат био превише млад да умре.“ Најежила сам се. Мама је умела да описује толико добро да сам осећала страх. ,, Убрзо, почео је рат. Гласноћа пуцања пушком и крикова палих војника, и даље није могла надмашити тутњаву у ушима коју је млади дечак на топу осећао док је стајао тако, борећи се за слободу свог народа.“ Истог трена када је мајка завршила реченицу, видела сам бојно поље и све уморне војнике који су спремни да дају свој живот за слободу. У том тренутку, овог храброг дечака, метак је погодио у ногу. Морали су хитно да га одвезу у болницу. Док је лежао, сетио се да му је млађи брат остао на топу. Истог часа, скочио је тако повређен, отишао да му помогне. И тако су се двојица дечака борила и изборила на бранику слободе. Овај грозан период рата, завршио се победом Срба уз помоћ малог дечака из улице – Милорада, али и његовог брата Михајла.“ Мама је завршила причу и погледала на сат. Било је касно, али смо сви знали да после овакве приче неће моћи да се спава. Почели смо да размењујемо утиске. Сви су рекли како су поносни што су имали оваквог деду и прадеду, али је тата поред тога додао да је његов стриц учествовао у рату за слободу Босне и Херцеговине. Такође рекао је да, иако је био само обичан војник, поштовали су га као официра.
Тада сам нешто схватила. Oбзиром да су око нас били све сами војници, тако храбри и одлучни, ред је да се угледамо на њих.
Даница Шањић 6/4, 3. награда