ЛИТЕРАРНИ КОНКУРСИ: надаренe поете и писци наше школе

Ученици наше школе су освојили завидна места на одржаним литерарним конкурсима „Ђачки песнички сусрети“, „У част Душку Радовићу“ и „У част Драгану Лукићу“ у организацији Пријатеља деце општине Нови Београд.
Уживајте у радовима!

Медин рођендан

Организовао меда,
Прославу велику али мало без реда,
За рођендан свој,
Спремио се лепо ставио перику
И обукао величанствен крој.
На забаву прво дошао је ној,
А затим и шева која ће на прослави да пева.
Било је то велико славље пуно весеља,
Док није дошао вук Веља.
,,Па какво је то славље, а ја нисам позван?’’
Вук се узбуди и не буде му право
Окрете леђа и каже ,,ЗДРАВО!’’

Катја Кривокућа 5/3
3. место на литерарном конкурсу „Ђачки песнички сусрети“

У ЧАСТ ДРАГАНУ ЛУКИЋУ – ЛУКИЋЕВ ЛИСТ

У свету постоји много посебних особа. Неки људи су посебни за целу Земљу, неки за
своју државу, свој град или за одређену групу људи.
Драган Лукић има посебна дела која сви људи, били стари или млади, могу читати са
уживањем. Он је писао романе, приче и песме за децу. Основна школа носи име по
њему. Уживала сам читајући његове песме и расла уз њих. Увек ће ми остати у
сећању зато што сам их чула стотину пута и зато што су то најлепше песме које сам
чула у животу. Већину његових дела ми родитељи читају још од малена.
Драган Лукић уме да дирне и недодирљиву особу својим делима јер у њима дечију
радост ставља на прво место.

Ана Станишић 5/4
1. место на литерарном конкурсу „У част Драгану Лукићу“

Да ли ми верујете?

Сат још зазвонио није, а ја већ своје лице мијем,
коса ми је очешљана, обучена цела,
сендвич је поједен, а мама још дрема.
Да ли ми верујете?

У школу сам стигла прва, без све шале.
Ево, чекам да школска светла почну да се пале.
Да ли ми верујете?

На првом часу, хемичарка рече:
„Теста бити неће, уписујем петице
и забава креће! “
Да ли ми верујете?

На матишу никад лакше било није, свима је све јасно,
Ал’ Питагори баш и није.
Да ли ми верујете?

А на српском, падежи,
нико да погреши,
Српкиња у шоку, мада се ипак задовољно смеши.
Да ли ми верујете?

И на крају, физичко, па је л’ може лепше?
Наставница рече: Данас децо ништа ново, нек радост потече!
Да ли ми верујете?

Софија Петровић 7/4
1. место на литерарном конкурсу „У част Душку Радовићу“

Петица

Ја морам да добијем оцену пет,
Иначе ће пући цео свет.
Они стално воде бригу,
Да учим и гледам у књигу.
Па тата каже: „Шта ту пише?!“
Па мама каже: „Ово слово одмах мора да се брише!“
Па опет тата: „Исправи леђа!“
Мама: „Ова жена у причи се брзо вређа!“
Тата: „Напиши ово тамо!“
Мама: „Па могла би и овамо!“
А онда и ја дођох до гласа:
„Доста више, ја једина знам где се шта пише!“
Па видите ви ово на шта личи,
Овога нема ни у једној причи.

Катја Кривокућа 5/3
2. место на литерарном конкурсу „У част Драгану Лукићу“


Деца воле путовања

Мала девојчица Нела у аутобус села,
Пошла је до села.
Нела је на путовање хтела,
Да је види родбина цела.
Успут је свет прошла,
Да би до своје баке дошла.
Видела је Нела изнад брда два голуба бела,
На ливади румени мак што опија зрак.
И мало маче које поред пута скаче,
На пољу коња два како их дечак растрчава.
Када је стигла Нела,
Озарена баки у крило је села,
Занимљив је пут до села.
Ништа више, ништа мање,
Деца воле свако путовање.

Катја Кривокућа 5/3
2. место на литерарном конкурсу „У част Душку Радовићу“

„У част Душку Радовићу – Деца воле“

Рано јутро, пола седам крећем да се спремам за школу као и обично. Све то време
пролази, а ја све време мислим о томе шта ли ће остали да мисле. Нисам се ни обазирала
на то како се ја осећам. То је све кренуло шалама које мени баш и нису биле смешне, а
смејала сам се како би ме остали вршњаци заволели. Заиста је запањујуће како речи
могу да утичу и промене особу. Углавном, када сам стигла у школу сазнала сам да
ћемо добити новог ученика у одељењу. Звоно је звонило за почетак наставе, била сам
веома радознала о новом ученику и желела сам да га упознам и стекнем новог
пријатеља. Знам како може бити тешко уклопити се у ново друштво и околину. Једно
петнаест минута је прошло од часа математике и нисам могла да се фокусирам, моја
радозналост о новом ученику била је све већа и већа. Док сам била изгубљена у својим
мислима чула сам куцање на вратима кабинета, био је то нови ученик. Док се
представљао могу рећи да сам приметила да је доста стидљив и повучен. Седела сам
сама и наставник је понудио да он седне поред мене. Помогла сам му да се упозна са
градивом и околином, а после на великом одмору сам га и упознала. Када сам га мало
боље упознала деловао је као веома добра особа. Кренули смо да се дружимо на
великим одморима и у школи, он је веома добра и искрена особа. Никада ме није
увредио нити ми рекао било шта ружно. Дружење са њим ми је помогло да схватим да
особа може савршено да изледа, али ако у својој души нема никакво лепо осећање онда
не може бити добар пријатељ. Физички изглед није битан, све док нас та особа усрећава
и побољшава, то је право пријатељство. Речи могу бити тешке и ружне, али и лепе и
утешне. Све те речи остављају неки траг код нас и наших осећања.

Наталија Лазић 7/2
2. место на литерарном конкурсу „У част Душку Радовићу“

Да ли ми верујете?

Да ли ми верујете да није лако бити дете?
Одрасли мисле да је нама лако и кажу да су и они били деца, али не гледају странице
унутар књиге.
Деца сваког дана иду у школу и труде се да добију добре оцене. Јесте да је у млађим
разредима лакше док нас маме држе за руку, а учитељице стрпљиво чекају на вратима, али
временом постаје све теже. Сваког другог дана имамо контролне задатке, испитивање или
нешто треће. Таман завршимо компликовану математику, иза угла нас чека накострешена
географија, изборимо се лавовски са њом, кад ето опасне физике, па онда историја, та
учитељица живота, сва фина кад је сретнеш, а само сеје двојке. Али као да нам то није
доста, имамо и споредну драму. Девојчице се свађају, цела школа одзвања или се дечаци
препиру, па настане туча.
Да ли ми верујете да није лако бити дете?
Када дођемо кући, уместо да се одморимо од те силне збрке, морамо да учимо и читамо
лектире. Наставници кажу да је важно да идемо на неки спорт, а било би лепо и да
свирамо неки инструмент. А можда и још један страни језик да научимо … Али, кад да
стигнемо? Па то не би постигао ни Никола Тесла лично.
Није лако бити дете.
Замислите ово, деци која хоће све петице још је теже. Ја пишем овај текст, а добила сам
два из српског. Можда не знам како да одредим гласовне промене или који су сонанти, али
надам се да разумете моје речи.
Стално неки притисак, треба да имамо добре оцене, да сустигнемо одељење које је
успешније. Стално се нешто такмичимо, а мени је доста упоређивања.
Да ли ми верујете да би свет био лепши када бисмо мало успорили и када бисмо сви више
били деца.

Теодора Узелац 6/2
3. место на литерарном конкурсу „У част Душку Радовићу“

„У ЧАСТ ДУШКУ РАДОВИЋУ – ДЕЦА ВОЛЕ“

Све што расте хтело би да расте
Чак и бактерије елипсасте
Сви су једном били дете
Увек спремни да полете.

Зато драга, поштована децо,
Најдража моја именицо,
Тешко је бити дете и бити добар
Па будите Гробар.

Петра Живојиновић 7/4
3. место на литерарном конкурсу „У част Душку Радовићу“

Јесен

Дошла јесен, сунце слаби,
а кишицу ветар граби.
У то време честе кише
наших ласта нема више.

Лете према југу,
у јату, у кругу.
Облаци сиви небом се нижу,
дарови јесени опет нам стижу.

Јабука и крушка,
све нам се злати,
кестен је зрео
и треба га брати.

И кад пада киша,
то нас све сад тужи,
јесен се све више
с јаким ветром дружи.

Лист за листом немо пада
у пољу је много рада,
жутог лишћа све је више,
и грожђе нам смело стиже.

У бојама јесен прође
и бела нам зима дође.

Јована Илијев 6/2
3. место на литерарном конкурсу „У част Драгану Лукићу“

„У ЧАСТ ДРАГАНУ ЛУКИЋУ – ЛУКИЋЕВ ЛИСТ“

Сви се питају ,,Kако велики и познати писци пишу тако добра и забавна дела?“. Да ли је то
стварно само један веома талентован човек који описује све што му падне на памет или је то
онај који сваки дан верно вежба и учи? Да сте мене пре пар година то питали, мој одговор би
гласио: Па то је смо један талентовани чика који пише све што му уђе у главу, али то не може
из првог покушаја да буде ,,Господар Прстенова“. Треба њему пар покушаја да то доведе до
савршенства. Ипак, сад знам да није потребан ни мозак ни таленат онолико колико у томе
учествује сам живот и искуства …
Био је он мали дечак, најмлађи у породици. Имао је две сестре, једну петичарку и једну и не
баш толико паметну. Живео је у великој кући са родитељима који су на њу све паре
потрошили. Али није њега то привлачило. Ни то, ни аутићи којима су се играли његови
другари, ни матиш који је сестра безуспешно покушавала да га научи. Не, он је био
заинтересован само за мамину башту. Од свега, мамина башта! Али било је много штошта у
тој башти, имао је дечак целу војну јединицу мрава овде (предводио их је генерал Антић), имао
је и достојног противника: генерала Kокараћа и његову јединицу смрдоносних смрада. Борио
се он тако на парадајзком фронту у башти и играо се, правио круне и одела од ружа и белих
рада али некад и јесте вежбао математику. Пролазиле су године и дечак више није био дечак, а
није више ни живео у великој кући. Сада је гледао кроз прозор и размишљао о свету у коме се
пре педесетак година играо. Размишљао је о свету о којем је сада писао.
На крају крајева, писац може бити свако. Све док има људи који га читају.

Растко Рајшић 6/3
3. место на литерарном конкурсу „У част Драгану Лукићу“

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРСИ: надаренe поете и писци наше школе
Иди на врх