У немогућности да вам се лично обратимо на традиционалној трибини посвећеној промоцији наше школе и упознавању са основним информацијама о процедури уписа, тестирању, формирању одељења, о томе шта је важно у наредном периоду да радите са дететом да би оно било социјално и емоционално зрело за школу, навешћемо на овај начин неколико битних препорука.
Шта значи када кажемо да је дете спремно за школу, односно социјално и емоционално зрело?
То је дете које:
– без проблема се одваја од родитеља;
-самостално се облачи и обува, чешља, пере зубе;
-одговорно је према својим стварима(зна који је његов прибор, књиге);
-обраћа се за помоћ и пита ако му нешто није јасно…
-говори без прекидања другог;
-каже „молим те“ и „извини“;
-има стечене основне хигијенске навике (пере руке, употребљава марамицу, баца отпатке у корпу, зна шта облачи за игру напољу, шта за вртић, школу…);
-самостално користи тоалет;
-чува и не прља околину;
-поштује ауторитет одраслог;
-може да седи најмање 30 минута бавећи се неком активношћу;
-правилно се понаша за столом, користи прибор, само једе;
-правилно се понаша у продавници, пошти, гостима;
-распрема свој кревет, играчке;
-има устаљен дневни ритам активности (леже и устаје на време, има обавезе у складу са могућностима, правилно и на време се храни, има време за игру, има ограничено време за гледање ТВ и играње игрица…);
-игра се колективних игара напољу, игра се друштвених игара;
-зна правилно да формулише питање и одговара пуном реченицом;
-зна и воли да црта;
-користи маказице за папир;
-зна своју адресу становања, бр.телефона и сл.;
Ове и још много других навика и знања дете стиче у кући и било би пожељно да са усвојеним и стеченим навикама крене у школу.
Често постављате питања:
Шта деца треба да знају што се тиче образованих садржаја и да ли треба пре почетка школе да знају да читају и пишу?
Не, није обавезно да деца знају да читају и пишу-они ће то учити у првом разреду и није потребно да родитељи врше обуку деце за читање и писање. Зашто? Зато што нису стручни у томе и уколико то раде на погрешан начин а нарочито ако дете није зрело да усвоји те образовне садржаје може се десити да стекне отпор према школи.
Питате се шта је то што родитељи треба да раде у времену пред почетак школовања детета:
-пратите њихова интересовања и развијајте их;
-развијајте му љубав према читању, читајте детету што више (у почетку су то краће приче, бајке обавезно илутроване сликама које прате догађај). После читања питајте дете како му се допало, шта му се допало у вези са прочитаним, нека причу ако жели илуструје и сл…
Ако дете зна да чита такође му дајте краће причице, сликовнице, нека схвати корист од читања, богати речник, начин опхођења.
Када шетате прочитајте назив улице, продавнице, број улаза, назив позоришта, филма и сл…Све су то спонтане ситуације у којима дете подучавамо а да оно није ни свесно тога…
Пре читања дете свакако треба да зна слова. Постоје многе игре меморије које имају за циљ да деца кроз игру науче слова.
Писање је можда сложенији процес од читања зато што многа деца нису развила фину моторику прстију која се најкасније развија. Ми у школи а и ви код куће често видите како дете са недовољно развијеном моториком користи и друге делове тела како би нешто написало-искреће главу, плази језик, подиже и врти ногама и сл…Зато је важно да деца у овом периоду раде на развоју моторике-нека што више цртају, праве од пластелина, песка, боје, сецкају…
Ако им већ дајете да нешто пишу нека то буде један или два реда, нека се писање одвија од почетка до краја реда, нека странице следе једна другу…
Разговарајте са децом о појавама у природи, спонтано у шетњи, учите их да користи енциклопедије, гледајте са њима филмове о планетама, природи, животињама.
Пустите дете да самостално одговора на питања, да само формулише реченицу, немојте то чинити уместо њега, прекидати га. На крају га можете кориговати. Деца су у овом периоду веома радознала и поставиће вам мноштво питања на различите теме. Немојте потцењивати њихова питања, одговарајте им јасно правилно, разумљиво.
Дете у овом узрасту је на нивоу конкретних операција(очигледности) и зато је важно да се појам броја и рачунских операција развија на конкретним примерима. Зато децу спонтанто и очигледно уводимо у разумевање количина (додај ми 3 јабуке, колико је нацртано кружића, ако прецртамо 2 колико ће остати и сл..). Нека деца могу да оперишу симболима (имаш 3 бомбоне ако мени даш једну бомбону колико ће ти остати…) Наравно нека деца су у стању да рачунају до 10 или више чистим бројевима, на апрстрактном нивоу, али не треба на томе инсистирати како би дете због још неразвијених менталних операција стекло отпор према математици.
А када дете крене у школу, шта је важно, како да му помогнемо, шта се учи у првом разреду?
У првом разреду деца, пре свега, уче да читају и пишу, сабирају и одузимају до 20, стичу знања о школи, породици, окружењу, природним појавама, биљном и животињском свету….усвајају правила понашања на часовима и ван њих, цртају, певају, вежбају, раде у тиму, играју се…
Који је задатак родитеља у свему томе?
Подржавајте ауторитет учитеља, говорите позитивно о школи и захтевима које учитељ поставља пред ваше дете јер учитељ ће, поред вас, бити најзначајнија фигура у његовом животу и особа коју највише воли и слуша.
Потрудите се да имате реалан приступ у образовању и васпитању вашег детета. Шта то значи?
Престроги родитељи траже од деце да све што раде буде увек тачно, савршено и урађено по њиховим мерилима а не могућностима детета. Они често детету цепају листове, свеске, грде и потцењују дете а често имају примедбе и на рад учитеља, упоређују дете са другом децом, братом или сестром. Последице таквог приступа могу да буду повлачење детета, страх, несигурност а касније и скривање информација.
Родитељи који презаштићују своје дете често говоре како има превише захтева, како је учитељица строга, претерује, како су они још мали и веома често раде уместо деце и сл. Тада деца неће развити оне преко потребне радне навике, упорност, самопоуздање и одговорност према својим обавезама.
Једини исправан начин је реалан приступ у односу на своје дете. Нису сва деца иста, процењујте могућности вашег детета, немојте упоређивати ваше дете са другом децом или братом или сестром, обавезно се консултујте са учитељем, педагогом, психологом.
Ваш најважнији задатак је да помогнете детету да створи радне навике. Како се оне стичу? То значи, пре свега, радити увек на истом месту(по могућности за радним столом), помоћи детету да организује своје време, да планира своје обавезе. Радити увек у одређено и договорено време. Пустити дете да ради само, не седети увек и искључиво поред детета, пустити га да само ради а да вам затражи помоћ ако је неопходна. На крају му прегледајте задатак и укажите на пропусте. Нека дете сваки дан нешто ради за школу. Ако нема домаћи нека прегледа свеске, књиге, нешто доврши, подсети се… и обавезно сваког дана чита.Читање и разумевање прочитаног је услов за успешност у другим предметима.
Интересујте се за живот и рад детета у школи. Питајте дете шта му је тога дана било лепо у школи, шта није, у чему је било успешно, у чему није. Нека вам прича догађаје из учионице и са часа. Интересујте се за његов однос са другом децом и сл…
Поласком у школу мења се обим кретања и физичке активности детета. Оно сада, у односу на предшколски период више седи. Кретања, игре и физичка активност веома су важни за правилан раст и развој, здравље и самопуздање вашег детета. Зато је детету неопходно да се, поред редовних часова физичког васпитања, свакодневно омогући довољно кретања по могућству на отвореним површинама у виду слободне активности (трчања, пењања, скакања, игре са лоптом и др). или организованиг спортских активности. Препорука Светске здравствене организације за овај узраст је најмање 60 минута умерене физичке активности. Пожељно ја да дете на овом узрасту зна да плива и вози бицикл на два точка. Ако деца тренирају неки спорт било у спортској школи и клубу, подржите их да наставе, а што је могуће уз добру организацију рада. О улози родитеља чије се дете бави спортом препоручујемо да прочитате ,,Приручник за родитеље младих спортиста“, аутора из Завода за спорт Републике Србије у Београду.
Још много тога можете наћи у књизи „Мама и тата полазе у школу“ ауторке Мирјане Митровић, магистра психологије, која је цео радни век радила у основној школи „Краљ Александар Први“
Драги родитељи, још много других информација ћете добити на самом тестирању. Такође ћете бити у прилици да нас питате све у вези организације рада, формирања одељења, предмета, смена и сл…