Дете о себи мисли онако како сматра да други људи, нарочито они који су у његовом животу најважнији (родитељи, браћа, сестре, васпитачи) осећају и мисле о њему. Зато је потребно да родитељи учине све што је могуће како би дете ценило себе и имало о себи реалистично мишљење.
У васпитавању је важно имати активан однос са посебном оријентацијом „како да“, док код многих родитеља доминирају уобичајене васпитне поруке „како и шта не треба да чини“, често без довољно објашњења. Ово код деце развија одбрамбени став према животу, што доприноси томе да она често страхују од промена, уместо да се радују новом.
У том смислу, предлози које наводимо могу бити од користи:
- Опходите се према детету са поштовањем и очекујте да се и оно исто тако понаша.
- Извините му се када погрешите; покажите интересовање за оно што дете ради; будите искрени; испуните дата обећања када год можете; никада не претите оним што нећете испоштовати.
- Помозите детету да изнађе где су му снаге, способности-оно осећа своје слабости. Не упоређујте дете са другом децом.
- Пронађите начин да своје дете доживите као јединствено – посебно биће.
- Научите да слушате шта вам дете говори и покушајте да разумете његово гледиште. Никада не прекидајте дете, поготово не грубо. Храбрите децу да испоље осећања и добра и лоша, без страха да ће изгубити вашу љубав.
- Помозите деци да изнађу прихватљивије начине понашања у оним областима у којима имају потешкоћа.
- Када сте незадовољни дечијим понашањем, укорите га на начин коју му је разумљив и јасан, али га укорите због тога што се лоше понаша, а не зато што је он/она лоше дете. Не псујте и не вређајте своју децу.
- Да би код деце развили осећај вашег поверења у њих, дајте им могућност да докажу своју независност и самосталност.
- Када год се изгаламите на дете, размислите како се ви осећате у сличним ситуацијама и следећи пут пробајте да исти захтев поставите нижим тоном, са поштовањем и нежношћу. На тај начин личним примером показујете пожељни модел односа. Трудите се да у вашој породици препознате и савладате понашања важна за дечији развој:
непријатељство и мржњу као резултат повишене и слабо контролисане агресије;
појачани страх и стрепњу;
љубомору и завист;
отворено или прикривено одбацивање;
претерано заштићивање;
несигурност;
разарајуће сукобе;
слабу невербалну и вербалну комуникацију. - Деца уче из примера и зато ће им више значити позитиван пример него ваше речи.Деца уче да поштују друге посматрањем родитеља, па зато показујте поштовање и њима и другима да би следили ваш пример.
- Дете које доживљава непријатељско понашање, учи се свађати.
- Ако доживљава равнодушност, учи се усамљености.
- Ако доживљава сталну критику, учи се осуђивати.
- Ако му се стално приговара, не примећује да га околина воли.
- Ако се често исмејава оно се повлачи, а ако је често осрамоћено стидеће се себе.
- Дете које доживљава толеранцију, учи се стрпљивости.
- Ако се охрабрује, стиче самопоштовање и сигурност.
- Ако доживљава похвалу, учи се примећивати добро и лепо у животу.
- Дете које доживљава поштење, учи се праведности.
- Ако дете живи са сигурношћу, учи се поверењу.
- Ако доживљава одобравање, биће задовољно собом.
- Дете са којим се разговара, учи се размишљати
- Дете које је жељено у породици оснива исту такву породицу.
- Ако је одрасло са доживљајем пријатељства и прихваћености, оно се учи да у свету проналази љубав и срећу.
- Развијајте код детета вештину доношења одлука. Рецимо, понудите му да само изабере између неколико ствари коју ће употребити. Дозволите му да направи избор између, на пример, два џемпера..
- Како одрастају проширујте избор тако да могу сами да бирају ствари које им највише одговарају.
- Дозволите деци да направе и грешку како би из ње учили.
- Развијајте код деце различита интересовања за хобије, спортове и сл. Помозите им да осмисле свој дан и да у активности нађу задовољство, насупрот хемијском задовољству кроз алкохол , дрогу или играјући игре на компјутеру или фејсбуку.
- Не ослањајте се емоционално на децу и не дозволите да они о вама воде рачуна (не мењајте улоге). Не делите децу на моје и твоје и никад кћерке не зовите сине.
- Треба да им дате до знања да на вас увек могу да се ослоне и да очекују подршку.
КАД ГОД ВАМ СЕ УКАЖЕ ПРИЛИКА ЗАГРЛИТЕ СВОЈЕ ДЕТЕ!
Влајко Пановић
спец. медицинске психологије
Влајко Пановић, специјалиста медицинске психологије, дипломирао је психологију на Филозофском факултету и специјализирао медицинску психологију на Медицинском факултету у Београду.
Каријеру у раду са људима започео је давне 1983. године као психолог у Гардијској бригади. Током ратних година прелази да ради на Институт за ментално здравље и војну психологију у оквиру Војномедицинске академије на место клиничког психолога. Посебно је био ангажован у тимовима за спречавање последица деловања секти и култова у војничкој средини.
Од 2005. године све до одласка у пензију ради у Кабинету за неурологију и психијатрију, где поред психодијагностике и саветодавног рада оснива Школу родитељства за запослене на ВМА и родитеље деце војних осигураника. Од 2000. године започео је и саветодавни рад за зависнике и њихове продице.
Саветодавним радом бави се и данас.
Део свог богатог професионалног искуства приказао је у књизи „Брак, деца, породица“.