Милош, првак, обраћа се психологу првог школског дана: „Ја знам ко си ти! Ти си психолог. Ти си мене тестерисала!“
Може ли се случајна дечија омашка, произашла из непознавања речи „тестирање“, искористити да се између ова два појма ствави знак једнакости? Или да ли је тестирање нешто заиста тако болно и застрашујуће, чега родитељи и деца треба да се плаше? Да ли су за тестирање потребне посебне припреме? Како разбити дозу мистичности која још постоји око чина тестирања?
Тетирање будућих ђака – првака је обавезно за сву децу уписану у први разред. То је испитивање које обављају стручњаци – школски психолог или педагог – у самој школи, да би се утврдило колико је дете зрело за школу. У ту сврху могу се користити различити тетстови, а неке од њих (стандардизоване тестове за мерење интелигенције) има право да корисити само психолог.
Врло је важно да баш ви – мама или тата, или оба родитеља заједно, доведете дете на тетсирање, а не да дође са баком, деком, старијим братом или сестром. Тада се узимају и одређени подаци о дететовом дотадашњем развоју које најбоље знају родитељи и једино они могу да их дају како треба, а након обављеног испитивања детета стручањаци ће са вама поново обавити разговор о детету – о његовом понашању и постигнутим резултатима.
Тестирање је нормалан, саставни део уписне процедуре и већина родитеља (и деце) га тако доживљава. Истина, доза узбуђења која обично постоји и код родитеља и код деце разумљива је и оправдана, јер је „то први корак ка правој школи“, како га је дефинисала једна мама будућег првака. Ипак, за многе родитеље тестирање је нешто тајанствено – често су узнемирени пред сусрет (или у самом сусрету) са психологом и педагогом, страхују како ће њихов малишан проћи, колико ће знати и какав ће утисак оставити. Због тога праве посебне припреме, распитују се код деце из ранијих генерација или код друге деце која су већ прошла тетстирање „шта се то тамо ради“, па томе на брзину покушавају да науче своје дете, објашњавајући му да сада иде „код неке тете да она види да ли може у школу“ или му само беспотребно понављају „Немој ништа да се плашиш“, покушавајући – изгледа- да тако себе умире.
Све овакве реакције родитеља, мада вероватно из најбољих намера погрешне су. Свој немир и страх они тако могу да пренесу на дете, да га збуне, да блокирају његову слободу, природну радозналост и спонтаност, да му смање мотивацију за рад, да учине да се дете уплаши, буде у грчу и теже мисли.
Замислите како се осећа и колико је у стању да мисли дете коме су родитељи пред тетсирање рекли „Нећеш моћи у школу, ако не положиш тест“ или „Мораш да одговориш на све што те буду питали. Не смеш да кажеш да не знаш“.
Тестирањем се испитује нешто што се не може научити у два-три дана нити се проверава степен знања из школских предмета (рачунање, писање), већ се испитује способност детета да та и друга знања усвоји.
Понашање детета приликом испитивања и успех на тесту много зависе од целокупног дотадашњег развоја детета. Стога су непотребне и погрешне све специјалне припреме детета за тестирање, јер се њима оно застрашује или оптерећује да учи напамет питања и одоговоре из теста (који су вам често погрешно пренети) или да учи слова. читање или писање.
Детету ће највише помоћи и најбоље га припремити за тестирање, ако му објасните да ће тамо дешавати њему познате ствари – да ће да црта и да разговара, да одговара на нека питања и да решава неке задатке, да ће нешто да зна, а нешто неће и да може да не зна и сме да погреши. Тако ћете јачати дечије самопоуздање и омогућити да слободно и спонтано покаже оно што зна.
Текст преузет из књиге:
Аутор књиге „Мама и тата полазе у школу – приручник за родитеље будућих ђака првака“ Мирјана Митровић Миша, магистар психологије, рођена је и живи у Београду. Радила је као дечији психолог у ОШ „Краљ Александа I“ 30 година.
Бави се подстицањем дечијег развоја, дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу. Из ових области објавила је и више десетина стручних и научних радова.
Добитник је награде др Борислав Стевановић – за научни допринос у психологији, као и награде Живорад Жижа Васић – за популаризацију савремене психологије.