Поводом облежавања Дана школе организован је литерарни конкурс „Када би сви људи света једни другима пружили руке, никао би све!“. Између великог броја изузетних радова награђени су следећи ученици за веома зрела поетска и прозна остварења.
Уживајте!
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Живот је пун лепих и ружних тренутака. Лепе тренутке памтимо и радосних се сећамо, а
ружне се трудимо да заборавимо.
Наша планета је препуна људи који живе различите животе. Неки су срећни, а неки
несрећни. Када би сви људи на овом свету једни другима били подршка, свет би био
много другачији. Свет би био препун љубави и среће, а сви ми весели и насмејани. Мржња
не би постојала. Природа би била у најлепшим бојама, а небо увек ведро и чисто.
Љубав покреће свет. Људи треба да се воле, смеју и чувају једни друге.
Јана Бркић 5/1
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Рука је симбол човекове душе, њоме човек показује своје унутрашње биће. Руке могу да
послуже и нечему што је лоше, али више има ситуација у којима пружају добро. Рука у
руци је исто као и љубав, пружена рука ти омогућава помоћ. Рука на рамену једнако
подршка, руке око врата су симбол загрљаја.
Данашњи свет је развијена технологија, данашњи свет је пример чудног света. Имамо
богатство информација и лагодан живот, али зато имамо све мање разумевања и љубави.
Како вратити веру у људе и доброту? За срећу је потребно мало љубави, један
добродушни загрљај, блага реч и топао поглед. Свуда на свету мучи исти проблем. Само
заједничким рукама можемо да помогнемо једни другима.
Иако се људи разликују по језику, боји коже, полу и многим другим стварима, то не
значи да треба да их разликујемо. Када то људи схвате и пруже руке једни другима,
настаће бољи свет. За мене је бољи свет да живимо у миру, да се сви међусобно дружимо,
да се сјединимо са природом, да се међусобно поштујемо и да пружимо једни другима
руке.
Лепота настаје у једноставности. Човек је тај који треба да шири љубав, срећу и разум.
Разум треба да победи.
Вана Милојевић 5/1
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Ја много волим да гледам научне емисије о нашој плавој планети – Земљи. Неке од њих се
односе на настанак живота, на анализу услова за живот, на разне животињске заједнице.
Најзанимљивија су питања – зашто баш наша планета у читавој галаксији обилује
животом и богатством? Да ли постоји живот ван ње? Да ли је нашим чулима баш све
видљиво? Све то заједно звучи као да је баш нас неко одабрао.
Живот, са једне стране као неуништива енергија, покретач је многих задивљујућих
достигнућа. Нека од њих су чак и данашњем друштву необјашњива. С друге стране, скоро
све заједнице су створене тако да могу угрозити једни друге – због глади, због територије,
материјалних вредности или удобности. У свакој заједници неко мора да влада, неко да
буде предатор, а неко улов.
Човек је, међутим, створен као разумно биће, много напредније од осталих живих бића
наше плаве планете. Ипак се суштински, не разликујемо много од осталих … јер и у
данашње време ратујемо због територије, богатства, неких чудних опаких интереса. Да ли
је могуће да нисмо успели боље да организујемо наше друштво од осталих заједница које
живе на нашој плавој планети? Бити слободан је за мене предуслов да сваки човек може да
се осети довољно сигурно и да пожели да подели љубав са свима око себе.
Испричаћу једну причу да бих објаснио шта је за мене слобода и љубав …
Има један манастир у ком живи један стари племенит монах, сам. Иако је сам, он нимало
није усамљен. Он има пуно животиња, које гаји и воли. Он има пуно дрвећа које сади и
гаји. Он нема новца, али има све што му треба да би преживео … и све што му треба да може
да се осети слободним. Веома је вредан, а опет може да организује своје време како жели.
И спреман је да подели све што има са другима, а пре свега љубав. Он живи веома
скромним, али испуњеним животом. Увек нађе времена за све који желе да га посете и
нађе начина да помогне свима којима је помоћ потреба. За њега не постоје поделе
друштва, јер у свим људима тражи оно што је добро. У сваком живом бићу, он тражи
љубав и на тај начин је окружен љубављу.
Ја знам да је немогуће да свако од нас живи таквим начином живота. Ипак, мислим да
можемо узети делић овог примера и покушати да на свет гледамо очима љубави. Када би
сви на тај начин размишљали, свет би другачије изгледао. Баш као у наслову ове теме –
били бисмо спремни да пружимо једни другима руке.
Кад не би постојале поделе на државе, подела људи по боји коже или вероисповести,
мислим да би све било другачије … То би могао бити свет слободних људи, заједница у
којој влада љубав пре свега.
Не би било подела на јаке и слабе, на црне и беле, на богате и сиромашне. Државне
границе би постале небитне. Сви би говорили језиком љубави. То би био заиста неки
сасвим други нови свет. Много лепши, много удобнији. У њему би се сви осећали
подједнако срећно и вољено.
Димитрије Новаковић 7/1
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Дошла су нова времена. Свет и људи су се променили. Постала су важна само материјална
добра и новац. Више нико нема стрпљења да поприча са другим, да му помогне. Народ се
још више поделио на богате и сиромашне. Мало ко жели да припомогне људима који без
довољно великих плата, једва живе. У целом свету и његовој атмосфери, осећа се како
емпатија полако, али сигурно чили и замењују је среброљубље и лична згода. Као дете,
које нема баш велики утицај у свету, сматрам, да ако се сви удружимо, можемо да
остваримо бољи живот, бољи свет. Објаснићу вам и како …
Постоје људи који имају превише као и који имају премало. Има оних који се разликују од
других, на пример, по боји коже, темпераменту или вери. Али сви смо исти. Ми смо људи
и са разлогом живимо на истом свету. Ја то посматрам као прилику да изградимо предивну
заједницу без ратова. Сматрам да сви који се разликују заправо наши понос и дика јер
показујемо да нисмо монотони. Грешка коју је људска заједница у старту направила јесу
изгнанства. Прогонили су људе који нису као они само ради доказивања надмоћности.
Можда су баш ти, прогонитељи различити. Можда су баш они ти који су слабија раса.
Довољно слаба да угрозе свој, на неки начин род. Тада они постају отпадници и другачији.
Када бисмо се ујединили, не би било тога. Не би било разлика. Сви бисмо били вољени и
сви бисмо волели. Тако ја замишљам савршен свет. Ипак, схватам да то није лако. Ово
зависи од свих. Сваки појединац и његов став су ту важни. Потребно је да се сви
потрудимо, пређемо преко себе и ако се то некад чини тешко, погледамо сваком у очи.
Само тада, када ми будемо спемни на то и када научимо да праштамо, свет ће постати
бољи. У ваздуху ће се осетити свежина нове и побољшане људске природе. Тако ће се
после неког времена направити круг у чијем центру ће се налазити мир и љубав.
Замислите само, колико би лепо било када би се сви удружили, пружили једни другима
руке, погледали се у очи и међусобно помогли. Никао би мир и љубав, а свет би постао
много лепше место за све људе.
Даница Шањић 7/4
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Свет је пун неправди и свађа, а људи немају разумевања једни према другима.
Свима би нам било лепше да другима пружимо руку у тренуцима када смо им потребни.
Сви се сигурно питамо како бисмо живели без оволико егоистичних људи.
Тренутно су људи фокусирани само на себе и своје потребе, али они се никада нису
запитали да ли је некоме потребна помоћ, а да нема ко да му је пружи. Нове технологије,
телефони, компјутери и таблети су потпуно хипнотисали људе. Довели су до тога да смо
много мање окружени људима, што је један од разлога што не видимо њихове проблеме и
коме бисмо могли да помогнемо. Такође, нове технологије проузрокују зависност и свађе
међу људима. Када бисмо помагали једни другима, обе стране би биле задовољне – то је у
људској природи. Један би био задовољан што је учинио добро дело, а други што му је
неко пружио руку када му је била потребна. Људи треба само да се осврну око себе и виде
да постоји један потпуно другачији свет изван игрица и друштвених мрежа. Уочили бисмо
коликој маси људи је потребна различита врста помоћи. Када бисмо сви пружали руке
једни другима више не би било сиромашних, бескућника, усамљених и тужних људи. Свет
би тада био без насиља, мржње, агресије и ратова. Делимо доброту, а не тражимо је
заузврат – доћи ће нам она сама. Уосталом и да не дође, давањем је и наш живот постао
лепши.
Нажалост, такав идеалан свет не постоји зато што свако треба да ради на себи и на
исправљању свих својих недостатака. Остаје нам само да се трудимо и тежимо ка томе и
да се надамо да ће други следити наш пример.
Марија Радовић 8/1
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Свет у ком живимо далеко је од идеалног. Људи га, нажалост, својом
непажњом и немарношћу уништавају.
Ово је време када су људи често усамљени и несрећни. Чини ми се као
да су се праве вредности: доброта, брижност и љубазност изгубиле.
Волела бих да се то промени. Често замишљам како би свет био много
бољи када би људи обраћали више пажње једни на друге. Потребно је
више емпатије међу људима. Да не окрећемо олако леђа једни другима,
већ да помажемо нашим пријатељима, да им пружимо руку подршке и да
будемо ту када је потребно. Треба вратити овом свету праве вредности и
нека морална начела. Речи “добар дан”, “хвала” и “довиђења” није тешко
изговорити, а много значе. Бољи свет се ствара ситницама која чине једно
велико дело. Када би сваког дана чинили мале ствари једне за друге,
разлика би се знатно осетила. Важно је маштати, стварати свој мали свет и
сваког дана започети прво побољшањем себе.
Замишљам свет у ком нема мржње, зла и себичности. Где се бринемо
једни за друге. Када би људи само мало обратили пажњу, никао би нови и
лепши свет.
Јована Билановић 8/2
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Када би свет пружио руке,
Од тако тешке муке,
Када би свако био срдачан и мио,
Какав би наш свет био?
Хајде да кренемо испочетка,
Пре саме пушке и метка,
Хајде да одемо раније,
Пре топа и пешадије.
Светским двором владала је доброта,
За краљевство то је била права дивота,
Свако је сваком пружио руку,
И избегавали су да се туку.
Међутим, дође зло у посету,
Десе се најгоре ствари у свету,
Ратују, деле се на „више“ и „ниже“,
Чини се да је велики рат све ближе.
Метак спреман у пиштољу,
Лети по бојном пољу,
Крвава ђулад попунише фронтове,
Спаљене градове, порушене мостове.
Не може све да се реши тучом,
Не може се владати „Минхенским пучом“,
Сви би требало бити ближи,
Нико није ни „виши“ ни „нижи“.
Иако се десила таква грозота,
Светом би могла владати доброта,
Сви би се скупили као у роју,
„вук сит, а овце на броју“.
Реља Чалија 8/3
КАДА БИ СВИ ЉУДИ ЈЕДНИ ДРУГИМА ПРУЖИЛИ РУКУ, НИКАО БИ СВЕТ
Шта би било, кад би било? Често размишљам о сврси овог света и не видим разлог за било које
неједнакости између нас. На крају смо сви ми људи од крви, меса и костију и сви имамо осећања и
једнаке потребе за опстанак. Зашто је доминација беле расе икад постојала? Свет је могао да
еволуира тако да су припадници црне расе били на нашем месту, или тако да је женски пол био
сматран ,,јачим“.
Највећа грешка овог света је управо то што не учимо из сопствених грешака, допуштамо да се
сурова историја понавља. Ратови, етничка чишћења, страховладе … невероватна је људска психа
која је допуштала тако нешто. Идеални свет из мојих очију је свет у ком кров над главом није роба
на тржишту коју неко може, а неко не може да приушти, свет у ком нема класних разлика и
етничких, родних и религијских дискриминација. Свет без корумпиране власти и ауторитета, свет
у ком систем није базиран на људском страху, где смо добри људи јер то желимо, а не јер се
плашимо казне. Раније сам мислила да су људи превише покварени и да је људска психа превише
себична да би ми то постигли, али не каже се без везе ,,све се може кад се хоће“. Шта би било кад
би свако имао онолико колико му је потребно и доприносио друштву колико може? Нико није
бескућник јер људи не умеју да изграде зграду, нити ли гладан јер кувара нема.
Сваки дан размишљам о овоме и сваки дан ме све више овај систем у ком живимо растужује.
Језиво је то што се вредност човека одређује његовим финансијским стањем, а не његовим знањем,
доприносу друштву и по његовој људскости. Колико се год људи не слагало са мном, ја своје
мишљење нећу променити. Заиста верујем у тај идеални систем, или, ,,несистем“ у коме не би
било надмоћи и страха од ауторитета. Можда би неки то назвали ,,хаосом“ или нечим ,,немогућим“
с обзиром да су покушаји спровођења таквих идеја били неуспешни због људске себичности и
тежње за влашћу, али зашто не бисмо коначно почели да учимо из својих грешака и направили
неки напредак, уместо да допуштамо себи да падамо на исте ствари као у прошлости.
Станислава Станковић 8/4