
Поводом Светског дана детета 20. новембра „Пријатељи деце Нови Београд“ организовали су литерарни и ликовни конкурс за млађе ученика на тему „Хајде свете буди дете“, а за старије разреде „Дечија мисао“. Рад је могао бити у стиху или прози. Учествовало је 93 ученика основних школа Новог Београда.
На литерарном конкурсу „Хајде свете буди дете“ Лана Клачар 4/2 је освојила 3. место, док је Елена Орешчанин 4/2 добила похвалу.
На литерарном конкурсу „Дечија мисао“ ученица Даница Шањић 6/4 освојила је 1. место, док су ученици Алекса Мутавџић 6/1 и Искра Јованчић 6/4 освојили 3. место. Доносимо Вам и радове ученица Петре Габалдо 5/3 и Наталије Лазић 6/2 који свакако заслужују да узму место на странама нашег сајта.
ХАЈДЕ СВЕТЕ БУДИ ДЕТЕ Деца су украс света! И зато је лепша цела планета. Без нас деце било би свашта Не би постојала машта. Био би само хаос и усамљеност. Без детета на овој планети био би „мир“. Људи би вечно одмарали И никада се не би смејали. А са децом, а сада са децом, планета је велики парк, планета је огроман рај, са циком, дреком и виком! Свако дете има права, свако дете жели нешто, Свако нешто воли! И са децом на планети, људи се не могу сморити! Сваког дана нешто ново, Нека жеља, неки захтев, често несташлук или нови прохтев! Лана Клачар 4/2, 3. награда
ХАЈДЕ СВЕТЕ БУДИ ДЕТЕ Хајде Свете буди дете, Буди дете, буди дете! Мало се охрабри и постани млађи! Дете на свету је рај за целу земљу... У очима детета цео свет је једна игра. Свет је уствари једно мало дете! Хајде свете буди дете! Елена Орешчанин 4/2, похвала
Дечија мисао – прича о осмерку и енеаку
Дечија машта је веома развијена, разноврсна и јединствена, а може се рећи и непоновљива. Како би једна одрасла особа, док седи у соби и пије кафу, могла тог тренутка да одлети у неке нестварне светове: на дно мора, у васиону у којој ће заједно са осталим планетама кружити око Сунца, или да се врати у неке незаборавне и лепе тренутке свог живота? То само може снага и креативност дечијег ума. Сем што смишљају разна места и непостојеће ликове, деца имају и жеље, какве нико други нема. На пример, шта ће неком оцу или мајци прави правцати једнорог или невидљиви диносаурус из праисторије?!
Једна од тих сулудих идеја јесте дан, то јест два дана вишка у једној недељи. Звучи уврнуто? Сада ћу вам све објаснити… У нашој седмици имамо: понедељак, уторак, среду, четвртак, петак, суботу и недељу, али у ДЕВЕТИЦИ једног креативног детета из Београда, имамо два дана више. Овако би то требало да изгледа: понедељак, уторак, среда, четвртак, петак, субота, недеља, ОСМЕРАК И ЕНЕАК. Да, да, добро сте прочитали, чак четири дана викенда, ОСМЕРАК по српском броју осам, а ЕНЕАК по грчком броју девет (енеа). То нам је сасвим довољно да се одморимо, научимо лекцију за школу, урадимо домаћи задатак, или чак да одспавамо преморени од радних дана пуних трчања од једног до другог места у журби да се сваки посао заврши на време. Замислите само колики ниво је достигла дечија машта.
Можда би деца чак и ОСМЕРАК И ЕНЕАК замишљала другачије. Никад се не зна. Могло би да се деси да један дечак или девојчица замисле ова два спасоносна дана као пријатеље који су им притрчали у помоћ и извадили их од непрестаног учења за контролни који им следи у понедељак, а можда би та иста деца ова два дана посматрала као вишак, јер желе да се врате у школу и сазнају нешто ново. Мислим да тако размишљају само деца која то воле и која желе да уче. Нису свима занимљиви углови из математике или периодни систем елемената из хемије …
Било како било, свако има своје мишљење, мада у једно сам сигурна; живот наших родитеља пун је неких обавеза, а понекад и проблема и њима, као и свим одраслима би пријали ОСМЕРАК И ЕНЕАК. Зар не?
Даница Шањић 6/4, 1. награда
Дечија мисао
Често маштам и сањам, моје мисли лете ка непрегледним даљинама, ка недостижним висинама, а желим у сваком тренутку да достигнем и дохватим моју звезду водиљу. Као дванаестогодишњак, још увек сам окружен светом игре, дивим се чаролији из филма Хари Потер и уживам у томе.
У топлини свог дома, зароњен у мислима, пролазе ми слике данашњег дана. Док очекујем, нервозно звоно на вратима и долазак родитеља, размишљам какву сам утакмицу одиграо са другарима испред зграде и какав је то професионалан погодак био, док ме је на клупи гледала комшиница са пегицама. Са једне стране, био сам поносан на себе, а са друге, помало постиђен, јер нисам знао да ли је приметила црвенило на мом лицу. Док сам тако сањарио, огласило се кућно звоно. Чаролија мојих мисли је нестала за трен и као прах се расула и ишчезла. У сурову реалност света одраслих, вратили су ме ужурбани кораци мог тате, који озбиљног лица, у оделу и кравати, улази у стан, са уздахом који је био доказ његовог тешког проведеног дана. Након пар минута, зачули су се мамини кораци. Угледао сам њену силуету у огледалу. Чим ме је видела, њен озбиљан израз лица претворио сеу драги осмех, пун љубави и топлине. Помислио сам, зашто је свет одраслих толико озбиљан, пун прoблема и тешкоћа. Док ми, деца, не престајемо да сањамо и да се надамо неком савршеном свету у коме ће се за сваки проблем наћи право решењe, одрасли живе живот, окружени баш тим проблемима, који су нама непознати и несхватљиви. Потајно знам, да су дечије жеље далеко од стварности, али моћ маште и снага позитивних мисли, сигуран су пут до остварења тих жеља. Често ми родитељи кажу да имам оптимизам у себи, иако и сам суштински не знам право значење те речи. Кажу, да свет гледам ружичастим очима, и да осмехом отапам и најчвршће стене. Себе не видим тим очима, али знам да још увек живим у свету маште. Увек се лепше машта, када стичемо нова знања и искуства, када доживимо нове авантуре, обиђемо непознате крајеве. У свету маште побеђује увек добро. Не дам своје детињство, иако на вратима полако куца период одрастања. Не волим мамине речи: „Када ћеш већ једном да одрастеш“ и „Доста више играња са мачевима“. Још увек хоћу да гледам у својој соби, плишаног меду, без кога не могу да заспим, хоћу да замишљам љуту борбу диносауруса и магију моћних мачева. У мојим мислима, постајем главни јунак у филму, где сам ја главни глумац и режисер, а зле силе увек морају да буду сломљене и побеђене.
Такву машту може само дете да доживи и осети, и нико му то не може одузети. Дечије мисли су чисте, понекад наивне, а јунаци су подељени на добре и зле. Себично чувам своје царство маште, у коме владају осећања и спреман сам да се борим за то, да тако остане што дуже.
Алекса Мутавџић 6/1, 3. награда
Дечија мисао
На свет можемо гледати из различитих перспектива. То посматрaње зависи од места и времена, од човека до човека, али и од узраста посматрача.
Не тако давно, детету се могло рећи да ако попије кафу израшће му реп; да ако прогута жваку, запетљаће му се црева; да ако не носи поткошуљу, разболеће се … и томе слично. То би, сирото дете, у све то поверовало. Већина људи мисли да су деца данашњице „паметнија“ зато што од раног доба имају другачије изворе информација, потребних и непотребних, глупих и едукативних. Прилично сам сигурна да то није баш тако. Деца сада и деца некада, поприлично су слична. Имају машту, наивна су, праве несташлуке, и на крају дана имају мирну савест те слатко спавају. Машта данaшње деце је, можда, слабија јер је потискују електронски уређаји који се у неким породицама практикују чим дете стаса, може да прича и хода. Ја, као дете, могу рећи да сам прве тренутке свог детињства врло лепо искористила. Никада нисам пропустила прилику да ухватим каменчић, играчку, дрвце или лопту у руке. Жао ми је само, што нека деца, која су доста млађа од мене, неће имати прилику да искусе детињство какво моји вршњаци и ја имамо. Постоји добра ствар да дете може замислити разне теорије, снове о непознатом … дешава им се већ виђено, дежаву, сан који су сањали пре, али га се не сећају. Кажу старији дa је веома чудан осећај када касније у животу схватиш да си веровао у нешто толико година, и као да ти се све те године само врате, те не можеш да престанеш да размишљаш о свему што си пре радио.
Ја сам дете, а ово је моја мисао о људима о свету, о времену, генерално о животу. Имам их још пуно, али када бих кренула да причам, изгубила бих ове прве, најбитније тренутке свог детињства.
Искра Јованчић 6/4, 3. награда
Дечија мисао
Хајде свете, поново буди једно безбрижно и разиграно дете! Овом свету треба мало боје, игре, среће, љубави и доброте, јер, чини се, то му највише недостаје.
У овом недружељубивом свету, изгледа, ни деца више нису деца. Као да је цео свет заборавио на игру и машту, безбрижност и срећу. Сви треба мало да успоримо и запитамо се: „Зашто стално журим и нервирам се? Зар је живот толико дуг да на то трошим време?“. Хајде да сви уживамо у сваком моменту који нам следи, јер једног дана видећемо себе у школској клупи, радећи контролни из српског језика, а већ следећег ћемо седети у фотељи и причати са нашим унуцима. Хајде да се због тога што више дружимо са драгим особама и своја осећања исказујемо баш онаква каква јесу. Свет је постао превише тмурно место, као да људи немају времена да чине себе и друге срећним. За такве стваре увек мора да се издвоји време, иначе, живот без среће је као свет без боје, једноставно не иде. Свет без боје је једно мрачно и сиво место, а чим је сиво то значи да је тужно и да чезне за нечим што ће га учинити ведрим и веселим. Живот не сме да изгледа тако. Мора бити испуњен свим бојама дуге да бисмо ми били срећни. Ми смо најсрећнији када некога другог учинимо срећним. Зато, ако желимо да нам свет буде у дугиним бојама, морамо што више да чинимо друге веселим. Срећа није права ако само ми уживамо у њој, а други пате. Да би истински били срећни, наши најближи морају се тако осећати. Права срећа није купљена, она не представља никакав поклон, већ дела која смо учинили за некога. Кад би сви стално уживали у овој правој срећи, цео свет би био безбрижан и разигран као дете, живели би у слози и бескрајној љубави. Без насиља, ратова, туге, крађе, злобе и свега онога што део овог нашег света чини тмурним.
Сви можемо да живимо као мало дете, само ако то истински желимо и сваки моменат користимо да будемо све бољи људи.
Петра Габалдо 5/3
Дечија мисао
Свака одрасла особа је некада била дете, то дете је можда још увек у њима. Детињство је период живота који се не заборавља, него се заувек памти као лепа успомена.
Деца су једни пупољци који тек треба да процветају. Деца гледају свет из другачијег угла него одрасли. Свет за децу изгледа безопасно, као да нема никаквих брига док одрасли баш супротно, они имају пуно обавеза, брига, они су упознати са светом. Треба као деца да будемо захвални нашим родитељима што имамо кров над главом који су они саградили њиховим напорним радом како бисмо ми као деца могли да имамо дивно детињство. Нека деца то схвате пре или касније, све то зависи од наших мисли. Свако дете има другачији поглед на свет, нека деца пребрзо одрасту и немају лепо детињство, одмах виде какав свет може да буде веома окрутан и пун опасности. Док нека деца полако одрастају схватајући какав је свет заправо, да није само играње, дружење и забава већ има опасности, бриге и туге. Све то зависи од наших дечијих и маштовитих мисли. Свако дете мисли другачије и схвата ствари на други начин.
Живот се своди на то да је такав какав га ми схватимо. Деца немају пуно обавеза и брига, али то зависи како они то схвате. Да мисле како не могу али заправо могу, све то зависи од наших мисли и осећања. Када одрастем нећу више бити дете, али ћу увек бити дете у срцу и у својим мислима.
Наталија Лазић 6/2