Поводом Дечије недеље у организацији „Пријатеља деце Новог Београда“ организован је конкурс „Дете је дете да га волите и разумете“.
Наш Алекса Мутавџић, ученик одељењске заједнице 6/1 освојио је 2. награду.
ДЕТЕ ЈЕ ДЕТЕ И ДА ГА ВОЛИТЕ И РАЗУМЕТЕ
У возу детињства, пролазимо кроз време, најлепше године, када нас воле, мазе и пазе, када нам несебично поклањају љубав. Најближи нас воле сваки дан, али понекад то не знају да довољно покажу.
Из угла своје собе, понекад посматрам своје родитеље, и питам се какви су били када су били деца. На старим фотографијма, које нам мама понекад показује, видим плаву девојчицу са машницом у коси, како се стидљиво смеши или несташног коврџавог дечака, који не жели да се слика, али по наговору родитеља ипак нервозно позира. То су моји родитељи, сада одрасли и озбиљни људи, заузети својим послом, некада весели са осмехом на лицу, а некада са бором око очију, која показује неку бригу, коју желе да сакрију од мене. Живим са родитељима и сестром и свако од њих ми поклања љубав и пажњу на свој начин. Највише волим време када смо сви заједно, када шетамо Земунским кејом и хранимо лабудове или када нам дођу пријатељи са децом и чује се жамор, смех и граја. Тада помислим да љубави нема краја. Нису сви тренуци такви, јер данас се брзо живи, родитељи немају времена да сву ту љубав према нама покажу и усмере на прави начин. Избрисао бих реченице које понекад чујем са маминих усана: „Не могу уморна сам, шетаћемо касније, ићи ћемо сутра у биоскоп“. Не волим мамин прекоран поглед када уђем у њено царство кухиње и кришом кашиком једем, тек припремљен крем за торту. Покушавам, али ми не иде, да заборавим сестрине прекорне речи, када уђем у њену собу, док она вежба гитару. Знам да ме сви они воле, да сам ја најмлађи члан породице и да не може увек да буде онако како ја желим. Понекад и сам помислим да сам јунак из песме „Материна маза“. Дуго спавам, доручкујем у пиџами, не волим да једем поврће, испада ми кашика за столом и када ме грде, увредим се и одем у собу. Тада мислим да ме нико не воли и питам се где је отишла сва та љубав о којој се прича и пева у песмама.
Сутра је нови дан, све заборавим и крећем у нове животне авантуре које чине драж мог детињства. Не желим да пропустим ниједан тренутак да проведем са њима. На вратима своје собе написао бих великим словима да родитељи морају знати: „Дете је дете и волите га“. Нађите времена и стрпљења. Сестри бих оставио поруку на столу: „Ја сам ти највернија публика“.
Алекса Мутавџић 6/1, 2. награда