Поводом обележавања Дечје недеље, највеће националне манифестација за заштиту и промоцију дечјих права, која се ове године одржава под слоганом “Велико срце деце Србије”, наставнице српског језика Вера Станковић, Сања Матић Станисављевић и Биљана Мудринић организовале су литерарни конкурс на који се одазвао велики број ученика.
Уживајте у изабраним радовима!
„ВЕЛИКО СРЦЕ ДЕЦЕ СРБИЈЕ“
Пре 109 година догодио се велики рат.
Срца деце тада су куцала другачије. Kуцала су брзо као да трче и дрхтала су. Тате нема, уја и стриц не долазе.
Мама каже да морају на поље. Они без ципела, босоноги, трче по блату и стављају семе у мокру земљу. Хоће да се играју. Мама каже да морају да раде да их следеће године не би болео стомак. Мама плаче и прљавим рукама и црним ноктима брише сузе.
Њиве су озеленеле, шљиве и јабуке су родиле. И кукуруз. Србија је шљивама платила пушке, а животом нашу слободу. Деца су брала јабуке, било је проје. Срца су им се мало умирила.
Огромна несрећа се уселила тада у срце сваког детета. Њихова мала, а велика срца смо наследили ми, деца Србије. Захваљујући њима, у нашим срцима сада станује срећа, ситост и љубав. Жилава су срца деце Србије. И кад препукну, она и даље куцају.
Јована Милосављевић 5/3
„ВЕЛИКО СРЦЕ ДЕЦЕ СРБИЈЕ“
На свету постоји много народа, много деце, плавокосе, риђоксе, црнооке, косооке, богате, сиромашне, остављене, заборављене, болесни, здраве, срећне и тужне…
Ми смо деца Србије. Деца мале храбре земље. Многа деца и народи не знају где се Србија налази на географској карти. У нашој Србији има много природних лепота. Још је важније да у нашој земљи постоје деца искреног срца, која пружају руке свима.
Родитељи су ми причали да наша земља била бомбардована пре него што сам се ја родила, да је крварила и патила, да су деца Србије плакала.
Да ли знате како се осећају деца на Косову и Метохији?
Да ли знате како су данас деца у рату у Украјини?
Да ли знате да смо сви заједно плакалали због наших другара који су настрадали у једној београдској школи и да се нека деца плаше да се врате у своју школу, тамо где су безбрижно проводила своје детињство.
Да ли знате да су нека деца тешко болесна, а да за лечење немају новцa.
А ми смо само деца Србије.
Нашу Србију бранимо и чувамо знањем, лепотом, другарством и лепим васпитањем.
У нама куца велико срце испуњено добротом, коју делимо са сваким дететом овога света, без обзира ког је порекла и које расе.
Дуња Пејчиновић 5/3
„ВЕЛИКО СРЦЕ ДЕЦЕ СРБИЈЕ“
Деца су једноставна и искрена бића, дечије срце је чисто као кап јутарње росе, у којој се можеш огледати и видети све тајне овог чудесног света. Дечије срце је велико као мајчин загрљај и увек спремно да пружи и покаже добру намеру, без обзира да ли је то неки несташлук или племенити гест.
Немају сва деца срећно детињство, како у Србији, тако и у другим државама света. Постоји много деце које не могу да имају све благодети које живот може да пружи. Још увек као дете, стојим пред вратима света одраслих и борим се за сваки трен свог детињства. Око мене су другари са којима делим тренутке радости и туге. Без њих не могу замисити свој дан. То је моје богатство, то ме чини испуњеним. Ми чинимо једну дружину, а сви смо различити, имамо различита интересовања, чак нисмо ни истог узраста, али дишемо као један. Неко је успешан кошаркаш или пливач и када освоји медаљу после напорне и дуге утакмице, подели са осталима ту радост и сви смо поносни што је баш наш друг успео да буде најбољи. Док се неко такмичи, остали га бодре у публици и ватрено навијају. Увек нас води изрека „сви за једнога, један за све“. Тако смо учествовали заједно у хуманитарној фудбалској утакмици са децом са посебним потребама. То је за мене било једно ново и посебно искуство, које никада нећу заборавити. Без обзира на проблем који су имали наши нови другари, на терену су сви били велики борци, није било попуштања, а после утакмице смо сви добили медаље. Увек се сетим те снаге и жеље, коју сам осетио у њиховим очима. Годинама сам тренирао фудбал, сада тренирам кошарку, али ту утакмицу никада нећу заборавити. Остаје ми у сећању њихов осмех на лицу, искрени поздрав и стисак руке када смо одлазили. Они су показали да имају велико срце, и још већу снагу да победе и превазиђу, бар за тренутак, тежину свакодневног живота.
За мене срећу чине мале ствари, догађаји који остају за памћење, осећаји који се не могу избрисати, сећања која остају вечно успомена. Желим да верујем у искрена пријатељства, у добре намере и жеље сваког од нас, само је питање када и ко ће то у нама пробудити и покренути. Иако понекад размишљам да сам превише мали да би помогао свој деци у Србији, често помислим и питам се да ли постоје неки велики људи који могу да учине да сва деца буду срећна, да само врате осмех на њихова лица.
Алекса Мутавџић 8/1
“ВЕЛИКО СРЦЕ ДЕЦЕ СРБИЈЕ“
Свуда около, само патња, пусто разарање,
Човек као биће са осећањима, више не обитава
Тражи се пажња само оних мало, да их у намери доброј нико не спутава,
Јер на њима је остало, врата бољег живота отварање.
Одрастао у заблуди живи, у њега поверења немамо,
На нама као деци је да урадимо оно истински важно
Србију, матицу нашу поспремамо
У добар чин ступамо одважно
Рука руку мије
Уз тај чин поноса
Тужном, јадном, срце, срећно, јаче бије
Тако стално и није нам тешко,
Ширимо љубав, помоћ и негу,
Међу нама млађима, то је витештво
Србијину децу знају по том гласу”
Али, вас старије, једну ствар молимо,!
Јер ми смо млади и то не можемо
Државицу нашу драгу чувајте
Пријатеље јој нађите,
Да сукоба нема
Мирну песму сложно певајте, јер таква је заслужна судбина њена.
Даница Шањић 8/4