У организацији Пријатеља деце општине Нови Београд поводом „Дечије недеље“ расписан је онлајн литерарни конкурс „ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА“. Предвођени наставницама српског језика Вером Станковић, Сањом Матић Станисављевић и Биљаном Мудринић ученици наше школе остварили су изузетан успех освојивши све награде намењене ученицима старијих разреда у конкуренцији 19 новобеоградских школа (8 награда и то три 1. места и 2. места и две 3. награде).
Позивамо родитеље и наставнике да обавезно прочитају радове ученика, који су боље од било које теорије у психолошкој литератури објаснили и образложили шта је све потребно за оптималано формирање личност у свакој области развоја!
Уживајте, подсетите се и научите!
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Да би стигли чак до неба
деци мало тога треба.
Треба доста да се друже
да сву радост неком пруже.
И љубав је њима важна
чак до неба да је снажна!
Деца много добро знају
Коме љубав да пружају.
Љубав, срећа, мир и доброта
До неба је жеља дечијег живота.
И старији нека знају
да до неба љубав својој деци дају!
Лана Клачар V/2 , прво место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Да бисмо расли до неба морамо да будемо поносни на себе, да будемо поносни на све што смо
постигли као мали људи. Постоји посебан рецепт за успех: помешаш труд и жељу и додаш много
маште и снова.
Има и других начина да растемо до неба. То је, на пример, када нам се другари сете рођендана или
када нас неко нама драг похвали, када сретнеш симпатију на великом одмору или те мама чврсто
загрли пред спавање. Те ствари су срцу драге, а срце зна пут до неба.
Када затворимо очи и спавамо, видимо безброј ствари о којима сањамо на јави. Можемо да видимо
неку планету, можда Атлантиду, или чак неку сирену, или пријатељског змаја који нас чека на
облацима.
Деца имају посебну машту, посебан поглед на свет. Неко сања да постане славан, док неко жели да
води сасвим обичан живот. Нека деца сањају да једног дана постану битна, да ураде нешто
значајно и важно за човечанство. Свако је другачији на свој начин, али свима нам мало треба да
растемо до истог неба.
Има људи који не верују да могу да досегну небо, али ми деца смо ту да их уверимо. Јесте,
истина је да не могу крила да нам израсту и да одлетимо тамо, али можемо да га досегнемо
осмехом, лепом речју, љубављу и маштом. Када зажмуримо и јако верујемо, можемо постићи све.
Па чак и стићи до облака.
Свашта се дешава ноћу у тим посебним данима, као када нам испадне зуб па дође Зубић
Вила, али не можемо да је ухватимо ма колико год покушавали, или када нам за Нову годину дође
стари Дека који испуњава жеље деци света. Не смемо да заборавимо да и ми деки оставимо мали
поклон. Мало колача и млека – његово омиљено.
Да растемо до неба нису потребни само минерали и витамини. Потребно је и маште и
љубави. Када их имамо, ништа није немогуће.
И знам, да када опет дођем у то посебно царство и када будем порасла до неба, ја нећу никога
гледати са висине. Велики људи не гледају са висине.
Теодора Узелац VI/2, прво место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Родитељи стално говоре: „Мала деца, мала брига, велика деца, велика брига“. Драги родитељи, ми нисмо ваша брига, ми смо ваша радост и срећа.
Колики пут треба да пређе дете, да досегне то парче неба, које му стоји на домаку руке, тако близу, а ипак тако далеко? Срећа је увек ту иза ћошка, и чини вам се да ће те је дохватити руком, као када стојите испред пирамиде у Египту, испружите руку и блиц фотоапарата забележи да сте дотакли тај далеки врх или када стојите на обали мора и док ужарено сунце полако залази, ви на испруженом длану држите ту ужарену лопту. Млечни пут до неба и остварења дечјих снова, саткан је од малих ствари, од љубави и пажње, нежног загрљаја, од лепих речи и подршке када је она најпотребнија. То нису велике и крупне ствари, то нису скупи поклони и надметања родитеља, ко ће више и боље удовољити детету, то је само топла реч, смех и радост. То су тренуци када родитељи и ми деца проводимо време заједно. За мене је то време када идемо у дуге шетње по Кеју, или када смо на планини и сви покушавамо да помогнемо мами да се попне до врха неког брега, а за њу је то врх Хималаја. Увек осетим ту топлину око срца када нам моја сестра свира гитару, а ми покушавамо да ухватимо ритам и запевамо ту свима нама познату песму. Ови моменти радости и смеха и по која суза у зеници ока, чине срећу, која нас води кроз време, а време неумољиво јури. Некада не могу да прихватим да ми кажу да одрастам, а ја још увек у себи видим оног дечака из парка, који трчи за лоптом и који се игра жмурке са другарима. Понекад пожелим да се спустим што брже низ тобоган, да се снажно завртим на вртешци или да се заљуљам на љуљашци што јаче могу, да ми се чини да ћу баш дотаћи то парче неба, које ми се у даљини смеши. Чини ми се да дечијим очима, тај пут до остварења снова и среће је краћи и достижнији. Како постајемо старији, свет нам није више ружичаст, већ га гледамо кроз реалност, која је свуда око нас и суочавамо се са тим, неко пре, а неко касније. Све изгледа тако спокојно и лепо под загрљајем родитељске руке. Њихова подршка, савети и по која прекорна реч, део су детињства, у коме се још увек налазим, али које ми полако и неосетно измиче. Отварају се врата света одраслих, и то у мени буди зебњу и страх од непознатог, јер време снова, маштања и наде мења се у време неизвесности, одговорности и опреза.
Сутра је нови дан мог детињства, крећем у нове животне авантуре које чине драж мог одрастања и не желим да пропустим ниједан тренутак овог периода. За мене срећу чине мале ствари. Желим да још увек живим у свету маште, да верујем у искрена пријатељства, да градим свој пут до остварења снова. Детету треба несебично пружити само љубав, осмех и пажњу, који могу да стану на длан једне руке. Све остало, као златна нит, надовезује се и гради мост од реалног живота до небеског свода. Да ли ће то бити пут којим се ређе иде или утабана стаза, зависи од нас самих.
Алекса Мутавџић VII/1, прво место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Детету треба да расте до неба,
да једе џема и хлеба.
Да расте до неба детету треба,
да спава и дрема као мала беба.
Детету треба да расте до неба,
много пажње и велика нега.
Да расте до неба детету,
нежна песма и игра треба.
Али најбитније од свега,
детету много љубави треба.
Стефан Жујковић VII/4, друго место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Анђела се једног дана вратила из школе и одлучила да више не жели да буде дете. Зашто? Нико не
зна. Мајка, и отац и баба и деда и тетка и ујак и стриц и стрина, су јој сви причали колико је
предивно и драгоцено бити дете и шта би они дали да се врате у њене године, међутим, ништа.
Ништа није допирало до мозга дог тврдоглавог детета. Једноставно је сматрала да је престара да се
са својим вршњацима игра прескакања вијаче, шуге, жмурке или било којих игара којих је још јуче
могла да се игра по цео дан. Нико није успео да је наговори супротно, те је она тако још као мала
ушла у свет одраслих. Гледала би друге како скачу по блатњавим барицама, прљају се и глупирају,
и јако је желела да и она буде део тога, али је, такође, желела да докаже свету да је она боља и
зрелија од других. Њена мајка би је уз осмех нудила новим играчкама и бојанкама, а она би у инат
отрчала до секције са хаљинама и сукњама и тврдећи да се мода њој више свиђа од иједне играчке.
Када би ишли у госте, она би завидно гледала другу децу како трчкарају наоколо носећи своје
омиљене играчке и како у свету маште скачу по облацима или се боре раме уз раме са омиљеним
супер херојима. Она би седела за столом за одрасле, дурила се (што јој је постао обичај након њене
коначне одлуке), пила свој сок од јабуке и бленула у плафон док њени нови пријатељи причају о
скоку цене некретнина и следећим изборима. Наиме, то је баш оно што је она желела и никад се
није тако добро забављала. Некада је покушавала да дискретно одговори своје вршњаке од одласка
у играрије, само да се она не би осећала изостављеном. Наравно, то никад не би успело јер она и
њени вршњаци никад не би пронашли заједнички језик, већ би она превртала очима на сваку другу
реч тог јадног детета, а не би имала никакве теме за разговор јер сем инфлација и политике она
протеклих пар месеци није ни о чему другом слушала. Како је пролазило време, њени вршњаци су
такође одрастали и бивали испуњени новим искуствима, другарствима, љубавима и сновима. То их
је чинило бољим и срећнијим особама јер су заиста искусили најлепши део живота – детињство.
Она је имала велики проблем у социјализовању, јер никада није имала прилику да чује или види
нешто што је тренуто актуелно међу њеном генерацијом, те када би други причали о својим
достигнућима и тајнама, љубавима и јадима, она би стајала по страни и не би ни покушавала да се
њиховом разговору прикључи јер не би имала ништа духовито, ново ни креативно да дода.
Постала је позната као „oна џангризава која увек ћути“. Никада није покушала ништа ново јер као
дете никад није истраживала и била радознала. Остала је тако сама без иједног пријатеља, љубави,
породице, у истом крају, и пронашла неки досадан посао који се бави некретнинама, пошто је то
била једина област у којој је могла ишта да успе. Сваки дан је још увек тврдоглаво подсећала себе,
да да је више губила време у смејању и игри као мала сада вероватно не би могла да нађе добро
плаћен посао, али дубоко у себи је знала да то није истина. Љубоморно је посматрала животе
својих вршњака који су сада били успешни и срећни људи са великим породицама, који су се
одселили у боље државе јер се нису плашили исхода, знали су да је у реду погрешити и да имају
вољену породицу и вољене пријатеље који их увек подржавају и навијају за њих. Она би тешила
себе сетивши се свих неуспеха који су се догађали њима, које би чула од неке комшинице која је
исто толико несрећна и неуспешна колико и она. И тако, године прођоше, Анђела је погрбљена
бакица, са пуно бора, и малим накривљеним шеширићем, без иједне узбудљиве приче коју може да
пренесе са колена на колено, а и без тог колена на које би причу могла да пренесе. Сваки дан јој
пролази у парку где долази раном зором, а одлази кад и сунце. Ту седне на клупу, испод крошње
њене вршњакиње врбе и погледом прати дечицу, која немају појма шта их очекује. Сви
проживљавају оно што она није, али више не мари за то, гледа друге и замишља себе као малу,
машта о томе да је наставила да се игра са својим пријатељима оног дана и да није одлучила да им
докаже да је боља. Машта као никада до сада и као што никада неће. Кад поред ње седе једна мала
девојчица надуреног лица, са две кикице које јој висе са главе. „Нећу више да се играм, све ово је
глупо“ рече малена, „Зашто тако мислиш?“ одговори јој старица, „Зато што сам престара да би се
играла жмурке, једва чекам да порастем и да могу да радим шта год пожелим“, „Знаш, никада у
целом свом животу ниси слободнији него кад си дете, али важно је да ли ћеш ти то да искористиш
или ћеш пропустити прилику која је од животне важности,“, „зато покушај још једном да
прескочиш вијачу, дај још једну шансу шугама, и веруј ми биће ти драго, а ако стварно више не
желиш то, у реду, поштујем твоје мишљење, само уживај докле год можеш.“, девојчица климну главом
и загрли нашу Анђелу, већ дуго, дуго она није осетила праву љубав – дечију, а то је оно што јој је било
потребно да дотакне небо.
Искра Јованчић VII/4, друго место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Свако дете, па чак и оно које је сада успешан човек или жена, чуло је од
својих родитеља једну причу. Причу која се преноси са колена на колено. Исту
ту, која из добре намере, покушава да нам поправи живот. Она гласи овако:
„Ако желите да порастете, морате здраво да се храните, да довољно спавате и
да бринете о својој хигијени“. Ипак, ми којима се то и прича, можда имамо
другачије погледе на исту.
Неки од нас посматрају то и осећају као да је само површно. Сматрамо да
ту има пречих ствари. За почетак, желим да вама одраслима, у име нас деце,
објасним који су све делови и наши поступци и осећања потребни да растемо
тaко високо.
Прва ствар је машта. Без ње деца су као омање одрасле особе које и тако
имају неку празнину у себи. Са друге стране, са њом ми можемо да имамо шта
год пожелимо, да урадимо све што нам падне на памет. Па чак и да порастемо
до неба, да га дотакнемо. Само је довољно да се уживимо. То је, слободно
можемо рећи, први део слагалице коју ћемо заједно склопити.
Ту су наравно и љубав и слобода. Ако је дете само без родитељске
бескрајне љубави и бриге, дешава се да се дете затвори у себе и ускраћује себи
слободу за свим оним што детињство носи. Тада више не размишља о
плаветнилу неба и о томе шта све може постићи. То је веома битан и крупан
део овог нашег подухвата јер се све касније надовеже баш на то. Ако се питате
како, објаснићу вам. Деци треба подршка, ветар у леђа који ће их гурнути све
до остварења њихових снова и жеља. Она су некад крхка и не могу све сама,
али уз помоћ некога ко их воли, она и и њихова срца ће порасти довољно за све
и свакога. Тада у њих може стати и читаво небо. Ово је био још један смисао
дечијег раста. Мало другачији, али и даље битан.
Слагалица је већ при крају. Последњи делић, налази се у нашем новом
сазнању да услови за раст могу бити и материјални (односи се на причу коју сте
ви нама причали и коју ћемо и ми својој деци) и из срца, баш она скривена,
од велике важности, која само чекају да их откријемо, и да нам промене живот.
Ипак, морам нагласити да су оба у праву. Ове два услова не могу једни без
других. Исто као што ми не можемо да растемо без ваше помоћи. У оба смисла.
Даница Шањић VII/4, друго место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Дете је једно искрено биће са јаким осећањимa. Оно је устању да осети свет око себе.
Цвркут птицa, лет лептира, зујање пчелa, цврчање цврчака, лавеж пaca, мјаукање мачака, фијук
ветра, жубор потока, све су то појаве које нас окружују, а ми их како одрастамо све мање примећујемо.
Онда небо, сунце, звезде, месец. Све то чини нашу стварност и благостање живота на које се ни
необазиремо.
Наука је важан део човековог живота. Она нас је одвојила од наших предака, унапредила и довела
до садашњег степена развоја. Ипак, питам се даније човек претерао, да није изгубио самог себе, да
није решио да се и сам претвори у машине које ствара, као што су роботи или ботови. Знам да
нема повратка у назад, али зар не бисмо могли мало да застанемо, да се окренемо око себе, да успоримо,
приметимо како је овај свет у ствари леп. Да осетимо тај занимљив поветарац и послушамо песму
птица.
Деци много значи подршка, топао поглед, благи стисак руке као знак сигурности, пуно смеха, песaма и дружења.
Љубав је моћно, али и крхко осећање.
Деца су задржала чиста и неискварена осећања, љубав, усхићење за све што нас окружује. То је
управо оно што детету треба да стигне до неба. Пуно љубави и мало маште лансира дете брже од
ракете. Код детета светлосне године су минути и секунде.
Знам да сте заузети и да немате времена за овакве маштарије, али пробајте, све ће бити
много лепше, топлије, боље. У дубини сваке људске душе уствари живи дете које само чека да га
неко пронађе и пробуди.
Катја Кривокућа V/3, треће место
ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА
Постоји много ствари које су детету потребне да би расло. Ја као дете мислим да је
осим добре и здраве хране, која је јако важна, детету потребно оно што није видљиво
голим оком.
Детету треба пажња и љубав. Треба му пријатељ, особа да га бодри када га други киње
и малтретирају; да устане и поносно стоји. Да из блата у којег су га убацили, устане и
вине се у небо. Да заволи, да замрзи, да се одбрани, да научи, да се смеје, да плаче, да
осети бол, радост, тугу, прижељкивање.
Хране, мало млека, пуно игре, дружења, љубави, то је оно шта сваком детету треба.
Ана Станишић V/4, треће место