проф. Светомир Бојанин: „Кад нас дете не слуша, забринимо се мало шта се то догађа између нас и тог детета“
„Ми смо с добротом рођени. Доброта је услов живота без ког нема опстанка. Ниједна храна, нити једно уметничко дело није могло настати без неке доброте.“ – казао је још 2016. проф. др Светомир Бојанин, чувени дечји психијатар. Он је рекао и да доброта иде са лепим и да њу никада не можемо цртати да буде ружна.
„Богородицу кад цртамо, ми је још цртамо као лепу. А дечје играчке кад правимо, то су све неке наказе. Али, хвала Богу, деца су паметнија од нас. Они то превазиђу и опет знају шта је доброта.“ – казао је др Бојанин и додао да је та доброта увек у деци.
Говорећи о томе јесу ли деца увек добра кад се роде или то није баш тако, овај дечји психијатар казао је да ми, одрасли, морамо знати да мало дете не зна и не може да разуме наше интересе. Дете зна шта оно жели и то је за њега једино праведно у животу.
„Рецимо, дете хоће да гура прст тамо где је струја. А ми му не дамо, бранимо, па оно онда почне да вришти и да се отима. Не отима се дете тада из злоће, што није добро или је безобразно. Оно се отима из правде. Његова је правда да му се жеље испуни. А ми га онда вичемо или му објашњавамо да је та струја опасна, а он то ништа у том тренутку не разуме. Уместо да га загрлимо и то тако да и руке и ноге стави око нашег тела, па да га уљуљамо. И певушимо му пентатонску скалу иако он то можда не разуме, не разуме речи. Али разуме мелодију гласа. Јер дете је у тим моментима распарчано, и духовно и ментално. А наше љуљање и мелодија нашег гласа њега скупи и наша љубав га врати назад па буде опет оно старо.“ – с пуно љубави према деци говорио је др Бојанин.
Он је стално подсећао и на то да дете све учи имитацијом и да је, како каже, рођено да нас имитира.
„Оно гледа како ми једемо, како радимо. И кад се детету излажемо да нас гледа и док се љутимо и док радимо свој посао, оно нас имитира. Једном приликом дошао ми је један тата са ћеркицом од 2,5 године и рекао: ‘Молим вас, ова мала неће ниједан мој налог да изврши’. Какав налог? Ми с дететом треба да живимо. Дете нас упија и ако успемо да остане уз нас и да имитира нас, оно неће бежати у лоше социјалне групе. Ако се ми детету не нудимо и као пример не намећемо да нас имитира, онда ће то учинити улица.“ – искрен какав је био, говорио је професор Бојанин.
Подсетио нас је, још једном, да децу не смемо ломити. Ни фигуративно ни буквално. Да децу морамо волети разумевањем. А шта то значи? „То значи да га разумем кад се јогуни у другој или у четвртој години, да знам да он тад за себе тражи правду, онакву каквом је он види. И не можемо га због тога ломити, али га можемо зауставити да не нашкоди себи или другом. А разумети га морамо.“
А његова дубока искреност и мањак страха од тога шта ће му други рећи или помислити показала се много пута. Тако је, на питање да ли модеран родитељ, често на ивици егзистенције, уморан и самлевен, има времена, снаге и воље да своју децу воли разумевањем, дао једноставан одговор:
„Па онда нека не прави децу. Деца су озбиљна ствар. И они не траже све наше време, већ само један његов део. Док мама пере судове, да се и то дете прикључи, па нека и мало успори маму. Али с њом буде, с њом дели тај моменат. Дете више воли да се игра тањирима, ту где смо и ми, а не играчкама. Ми дете преваримо, па му дамо играчке. Али таквих два пута по 15 минута са мамом или татом на дан детету је довољно.“ – казао је др Бојанин.
Дете је, каже Марија Монтесори, рођено за доброту и послушност.
„А кад је дете послушно? Послушно је кад воли и кад разуме шта тај што га воли од њега тражи. Имамо малу Милену која седи на поду и игра се, а деда лежи и каже – где су моје папуче? А Милена одмах скаче да их донесе и ако то уместо ње неко други уради, она се љути. Дете воли да уради оно што разуме, оном кога воли. Кад нас дете не слуша, забринимо се мало шта се то догађа између нас и тог детета.“ – речи су професора Бојанина.
текст преузет са сајта zelenaucionica.com