Постављање граница у васпитању деце је подједнако важно као и љубав, поштовaње, разумевање и подршка. Свако родитељско „не“, било вербално или невербално, израз је постављене границе. Границе су нужне. Ипак, многи родитељи муче са одлучивањем где их заиста поставити.
За већину родитеља постављање граница је свакодневница. „Не дирај то“. „Не гурај сестру“. „Остави то“. „То није твоје“. „Не вичи“. „Не трчи“. Свако родитељско „не“, било вербално или невербално је постављане границе. Верујем да ћемо се сви сложити да су границе неопходне. Ипак, многе родитеље муче одлуке где их треба заправо поставити.
Кад постајемо престроги, а кад смо преблаги?
Хоћемо ли децу претерано размазити? Да ли ће нас се плашити? Воле ли деца границе? Колико год вам било чудно, деца воле постављање граница. Кад су мали, ви сте им као родитељи извор информација о спољашњем свету који деци често зна деловати застрашујуће и збуњујуће. Да би се та збуњеност смањила, а деца научила да на правилан начин прихватају информације из окружења, важно је да имају чврста правила на која се могу ослонити. И ми одрасли се осећамо сигурно кад знамо која су правила одређене ситуације, за децу је то још важније.
То што деца воле и потребне су им границе не значи да им се повремено неће опирати. Ипак, држање граница помаже им да освесте одговорност за своје понашање и осете се сигурно и заштићено. Ако деца могу да вам верују да се држите изречених речи, онда вам могу веровати и да ћете их заштитити кад то буде потребно.
Где поставити границе?
Верујем да постављање граница исцрпљује већину родитеља – кад су деца мала, свака ситуација може деловати опасно и за већину ствари имамо потребу да викнемо: НЕ. Ипак, што то радимо, деца нас мање поштују, наше НЕ постаје само бука у позадини. Важно је пре него што поставимо границу детету размислити колико је нама та граница заиста важна и што би се догодило да је не поставимо. Ми детету одређујемо све – кад ће јести, шта ће јести, шта ће обући, кад се може играти, кад сме ићи код баке, у парк итд. Важно је да попустимо где можемо и да уместо једноставног НЕ покушамо усмерити дете у неко прихватљивије понашање.
Замислите следећу ситуацију.
Ваше петогодишње дете жели да слаже торањ од стаклених чаша. Верујем да је прва реакција коју имате инстантно НЕ и НЕ. Због чега? Верујем да је одговор на то сигурност – чаше се могу разбити и дете се може повредити. Постоји ли могућност да осигурате да се то не догоди? Нпр. поставите неки сунђер као подлогу? Вероватно се део вас и даље боји – да ли је дете довољно спретно? Постоји ли могућност да га научите како да буде спретнији и слаже чвршћи торањ? Ако вам се ни то не чини довољно сигурно, да ли би било у реду да слаже пластичне чаше?
Овакав процес размишљања захтева знатно више времена и енергије него једноставно одбацивање његове идеје, али помаже вама да схватите где су тачно границе и због чега је битно да их се држите. Немојте се чудити ако уз овакво анализирање одбаците већину граница које су вам изгледале важне. То је у реду. Пет јако важних правила која се поштују 100 посто времена много је боље него 30 правила која немамо снаге одржавати.
Како формулисати границе?
Границе је важно формулисати што је јасније и једноставније могуће. У врло раној доби детета границе ћете највише постављати физички – одмичући дете од ствари које не желите да дира, постављањем оградица и слично. Што су деца старија, границе ћете чешће постављати вербално. У вербалном постављању граница врло је важно бити свестан чињенице да оно што говорите не мора значити исто вама и вашем детету.
Кад кажемо детету „буди добар“, знамо да под тиме подразумевамо да не трчи, не виче, не разбија, не гризе и не вуче другу децу за косу и то очекујемо од њега. Ипак, дете није чуло ништа од тих порука које смо ми подразумевали и веома ће се изненадити кад га казнимо за такво понашање. Важно је детету објаснити конкретна понашања која су прихватљива и која нису, те проверити с њим је ли вас чуло и разумело. Такође, можете им уз то објаснити и последице кршења постављених граница како бисте имали комплетну слику о томе шта се од њих очекује и шта се може догодити.
Шта кад се границе прекрше?
Кад говоримо о границама, морамо размишљати и о ситуацијама кад се те границе пређу. Деца ће прелазити границе – понекад из ината, а понекад из жеље да нас тестирају и провере држимо ли се стварно те границе и шта ће се догодити ако се она пређе. Због неизбежности таквих ситуација важно је унапред размишљати о том сценарију. Ако смо добро поставили границе, њихово кршење требало би доводити до логичних и природних последица. Да би порука била јасна, важно је да се након кршења граница догађају последице, а не споља наметнуте и неповезане казне.
На пример, ако сте од детета тражили да поспреми собу пре одласка у парк, а оно то није урадило, логична последица била би одлагање одласка у парк све док не поспреми собу. Задавање неке друге казне би могло деловати збуњујуће и нелогично. Такође, кад немамо јасно постављене последице одређеног понашања, повећава се вероватноћа да реагујемо из беса, те да урадимо нешто због чега ћемо зажалити.